Odlaganje krivivičnog gonjenja čl.283 ZKP (Oportunitet)
Javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičnjni prihvati jednu ili više od sledećih obaveza:
- Da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu,
- Da plati određeni novčani iznos u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove,
- Da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad,
- Da ispuni dospele obaveze izdržavanja
- Da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga
- Da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja
- Da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažom sudskom odlukom.
U naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac će odrediti rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana. Nadzor nad izvršenjem obaveza obavlja poverenik iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenja krivičnih sankcija, u skladu sa propisom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa.
Ako osumnjičeni u roku izvrši obavezu javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog.
Odlaganje krivičnog gonjenja predstavlja jedan od vidova odstupanja od načela legaliteta krivičnog gonjenja. Reč je o primeni suprotnog načela oportuniteta kod kojeg je javnom tužiocu, umesto obaveze krivičnog gonjenja svakog učinioca krivičnog dela koje se goni ex officio, ostavljena mogućnost procene opravdanosti krivičnog gonjenja. Naime, okrivljenom se umesto krivičnog postupka i sankcije, nudi mogućnost da ispuni određenu društveno korisnu obavezu, dok mu se zauzvrat nudi najpre odlaganje krivičnog gonjenja i konačno odustajanje od krivičnog gonjenja, ukoliko ispuni preuzete obaveze.Reč je o institutu koji nije nov u našem krivičnom procesnom pravu i koji je uveden u domaći krivičnoprocesni sistem reformom iz 2001. godine.
Svrha ovog instituta je kako rasterećenje sudova i smanjenje troškova krivičnih postupaka, tako i izbegavanje vođenja krivičnog postupka protiv lica prema kojima nije nužno izricanje krivičnih sankcija. Kako bi se opravdala primena ovog instituta u odnosu na konkretnog osumnjičenog, javni tužilac će se rukovoditi istim okolnostima kojima se rukovodi sud prilikom odmeravanja krivične sankcije a koje su propisane čl. 54 Krivičnog zakonika. Pre svega u obzir dolazi ranija osuđivanost osumnjičenog, nekada i ranija prekršajna kažnjivost, okolnosti pod kojima je delo izvršeno, lične i porodične prilike osumnjičenog ali i priroda samog krivičnog dela.Takođe će tužilac uzeti u obzir da li je ovaj institut već primenjen prema osumnjičenom. Primena ovog instituta je moguća samo uz saglasnost osumnjičenog. Prema tome osumnjičeni može odbiti predlog tužioca da se prema njemu krivično gonjenje odloži, a takođe može i propustiti da ispuni naložene mere čije je ispunjenje prvobitno prihvatio, i u tom slučaju će protiv njega biti pokrenut ili nastavljen krivični postupak.
Odlaganje krivičnog gonjenja, samo je prelazna faza u ovom postupku. Krajnji cilj je ispunjenje preuzete obaveze od strane osumnjičenog i odustajanje od vođenja krivičnog postupka. Ukoliko osumnjičeni u predviđenom roku izvrši obavezu koju je preuzeo, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu o čemu će obavestiti oštećenog. U ovakvoj situaciji oštećeni nema mogućnost podnošenja prigovora protiv ovakve odluke neposredno višem javnom tužiocu. U slučaju da mu, i pored primene mehanizma predviđenog ovim članom šteta nije u potpunosti ili delimično nadoknađena od strane osumnjičenog, oštećenom preostaje da imovinskopravni zahtev ostvaruje u parničnom postupku.
