Појам еколошког права одређујемо као скуп правних норми које се односе на питања од значаја за заштиту животне средине или на њих битно утичу. Реч је о скупу правних норми којима се уређује контрола загађења и управљање индустријским загађењем, управљање водом и отпадом, заштита ваздуха, заштита од буке и вибрација, заштита природе, добробити животиња и биодиверзитета, спречавање и ублажавање последица климатских промена.
Еколошко право, као посебна грана права, јесте скуп правних норми којима се регулише и усмерава утицај човека на његово природно окружење у циљу заштите здравља људи и животне средине, равномерне расподеле еколошког ризика и постизања одрживог развоја. С тим у вези се као општи циљ еколошког права поставља једнако право на коришћење природних вредности и живот у здравој животној средини и фер однос према појединцима при расподели негативних последица коришћења природних вредности.
Извори еколошког права у Републици Србији који се примењују у свим еколошким стварима јесу: Закон о заштити животне средине („Сл. гласник РС“, бр. 135/2004, 36/2009, 36/2009 – др. закон, 72/2009 – др. закон, 43/2011 одлука УС, 14/2016, 76/2018, 95/2018 – др. закон и 95/2018 – др. закон), Закон о процени утицаја на животну средину („Сл. гласник РС“, бр. 135/2004 и 36/2009), Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину („Сл. гласник РС“, бр. 135/2004 и 88/2010), Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине („Сл. гласник РС“, бр. 135/2004 и 25/2015), Законски оквир који уређује накнаду еколошке штете и законски овир који уређује кривичноправну одговорност за заштиту животне средине. Поред наведених, постоје и прописи који су везани за посебну област заштите и то: заштита вода, ваздуха, земљишта, заштита од индустријског загађења, управљање отпадом, управљање хемикалијама, заштита животиња и др.
-Еколошка тужба-
Члан 156. Закона о облигационим односима прописује да свако може захтевати од другога да уклони извор опасности од кога прети знатнија штета њему или неодређеном броју лица, као и да се уздржи од делатности од које произлази узнемиравање или опасност штете, ако се настанак узнемиравања или штете не може спречити одговарајућим мерама. Дакле, тужбу у парничном поступку, у смислу члана 156. Закона о облигационим односима, може поднети свако лице, без обзира да ли је то лице непосредно угрожено или није. Ову тужбу може поднети и онај ко није непосредно и директно угрожен неком штетном радњом али само под условом да прети наступање опасности неодређеном броју лица. Тужилац овом тужбом може тражити да се уклони извор опасности, да се обустави делатност од које произлази узнемиравање или опасност штете, да се нареди туженом да предузме одговарајуће мере за спречавање настанка штете или узнемиравања. Да би тужилац успео у спору мора доказати постојање узрочне везе између извора опасности и претеће штете као и да се претња наступања штете или узнемиравање нису могли спречити другим одговарајућим мерама. Кривица туженог није услов одговорности јер се у овим случајевиа ради о опасној ствари или опасној делатности за које Закон о облигационим односима предвиђа објективну одговорност. У случају кад је штета већ наступила тужилац може тражити накнаду материјалне штете. Да би тужилац успео у спору треба да докаже да су наступиле штетне последице преко нормалне границе. Тужилац је такође овлашћен да у тужбеном захтеву тражи повраћај у пређашње стање уколико је то могуће а уколико то није могуће, има право да тражи накнаду штете у новцу.
Члан 5. Закона о основама својинскоправних односа прописује да је власник непокретности дужан да се при коришћењу непокретности уздржава од радњи и да отклања узроке који потичу од његове непокретности којима се отежава коришћење других непокретности (преношење дима, непријатних мириса, топлоте, чађи, потреса, буке, отицања отпадних вода и сл.) преко мере која је уобичајена с обзиром на природу и намену непокретности и на месне прилике или којима се проузрокује знатнија штета.
Власник суседне непокретности може тражити да то узнемиравање престане а ако је штета већ наступила има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете према Закону о облигационим односима.
-Еколошко и кривично право-
Еколошко право садржи норме које дају материјалноправни основ инкриминисања кривичних дела против животне средине. Норме кривичног права еколошког карактера имају за циљ да кривичноправним санкцијама сузбијају противправне радње правних субјеката на подручју еколошког права. Као додирна тачка еколошког и кривичног права узима се инкриминација и санкционисање понашања које је супротно материјалним одредбама еколошког карактера. Норме кривичног права јесу материјалноправни основ формирања три врсте инкриминација: кривичних дела, привредних преступа и прекршаја намењених заштити вредности екоса.
-Резиме-
Еколошко право спада у „модерна права“, односно права која су тек са индустријализацијом, а у новије време и са убрзаним техничко-технолошким развојем добила на адекватном значају. Следствено тој чињеници, поуздање у судску заштиту у „еколошким споровима“ још увек није велико. Адвокатска канцеларија „Ђорђевић и Ђорђевић“ охрабрује потенцијалне клијенте да освесте своја еколошка права и у том смислу стоји на располагању ради правне борбе за здравију животну средину.
