1. Samostalno vršenje roditeljskog prava ne znači pravo na jednostranu promenu prebivališta deteta
Činjenica da roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo ne znači da može samostalno odlučivati o svim pitanjima koja se tiču deteta. Samostalno vršenje roditeljskog prava ne znači da drugi roditelj prestaje da ima pravo da učestvuje u odlučivanju o bitnim pitanjima za život i razvoj deteta.
Roditelj kome je dete povereno može samostalno donositi svakodnevne odluke i, u određenim okolnostima, organizovati putovanje deteta. Međutim, odluke koje se odnose na promenu prebivališta, dugoročni boravak u drugoj državi, školovanje, zdravstvenu zaštitu i druga pitanja od suštinskog značaja za razvoj deteta zahtevaju saglasnost drugog roditelja, odnosno odluku nadležnog suda ukoliko saglasnost izostane.
Zato se odvođenje deteta u inostranstvo ne može posmatrati samo kroz pitanje kome je dete povereno, već pre svega kroz pitanje da li se radi o privremenom putovanju ili o jednostranoj promeni životnog centra deteta.
2. Najbolji interes deteta kao osnovni kriterijum
U svim postupcima koji se odnose na dete, osnovni kriterijum mora biti najbolji interes deteta. Međutim, pozivanje na najbolji interes deteta ne može služiti kao opravdanje za samovoljno postupanje jednog roditelja.
Sud u ovakvim predmetima posebno ceni dosadašnji način života deteta, stabilnost njegovog porodičnog i socijalnog okruženja, odnos sa oba roditelja, razloge zbog kojih je dete odvedeno ili zadržano u inostranstvu, kao i pitanje da li se drugom roditelju omogućava stvaran i kontinuiran odnos sa detetom.
Jednostrana promena mesta života deteta može imati ozbiljne posledice i po dete i po roditelja, te sud uvek polazi od toga šta je u konkretnim okolnostima zaista u interesu deteta.
3. Međunarodni aspekt i Haška konvencija
Kada je dete odvedeno ili zadržano u drugoj državi, posebno se otvara pitanje primene međunarodnih mehanizama zaštite, uključujući Hašku konvenciju o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece.
Svrha postupka po Haškoj konvenciji nije da se konačno odluči kome dete treba da bude povereno, već da se utvrdi da li je dete nezakonito odvedeno ili zadržano izvan države svog uobičajenog boravišta i da li postoje uslovi za njegov hitan povratak.
Postupak za povratak deteta i postupak za vršenje roditeljskog prava nisu ista pravna pitanja.
4. Hitnost postupanja
U predmetima međunarodnog odvođenja ili zadržavanja deteta vreme ima izuzetno veliki značaj. Što dete duže boravi u drugoj državi, to se pravna i faktička situacija dodatno komplikuje.
Roditelj koji nije dao saglasnost za promenu mesta života deteta može, u zavisnosti od okolnosti slučaja, zahtevati:
• određivanje privremene mere;
• zabranu odvođenja deteta iz zemlje;
• predaju putne isprave deteta;
• hitno uređenje kontakta sa detetom;
• izmenu postojeće odluke o vršenju roditeljskog prava;
• pokretanje postupka za povratak deteta;
• obraćanje nadležnim državnim organima kada za to postoje zakonski osnovi.
5. Uloga suda i centra za socijalni rad
Centar za socijalni rad može imati važnu ulogu u proceni porodičnih okolnosti, roditeljskih kapaciteta i potreba deteta. Međutim, centar za socijalni rad ne odlučuje o zakonitosti odvođenja deteta, niti može zameniti sudsku odluku.
Odluku o vršenju roditeljskog prava, privremenim merama, promeni prebivališta deteta i drugim bitnim pitanjima donosi sud.
Cilj pravne zaštite nije produbljivanje konflikta između roditelja, već očuvanje stabilnosti deteta, zaštita njegovog odnosa sa oba roditelja i sprečavanje jednostranih odluka koje mogu imati dugoročne posledice.
