1. Самостално вршење родитељског права не значи право на једнострану промену пребивалишта детета

Чињеница да родитељ самостално врши родитељско право не значи да може самостално одлучивати о свим питањима која се тичу детета. Самостално вршење родитељског права не значи да други родитељ престаје да има право да учествује у одлучивању о битним питањима за живот и развој детета.

Родитељ коме је дете поверено може самостално доносити свакодневне одлуке и, у одређеним околностима, организовати путовање детета. Међутим, одлуке које се односе на промену пребивалишта, дугорочни боравак у другој држави, школовање, здравствену заштиту и друга питања од суштинског значаја за развој детета захтевају сагласност другог родитеља, односно одлуку надлежног суда уколико сагласност изостане.

Зато се одвођење детета у иностранство не може посматрати само кроз питање коме је дете поверено, већ пре свега кроз питање да ли се ради о привременом путовању или о једностраној промени животног центра детета.

2. Најбољи интерес детета као основни критеријум

У свим поступцима који се односе на дете, основни критеријум мора бити најбољи интерес детета. Међутим, позивање на најбољи интерес детета не може служити као оправдање за самовољно поступање једног родитеља.

Суд у оваквим предметима посебно цени досадашњи начин живота детета, стабилност његовог породичног и социјалног окружења, однос са оба родитеља, разлоге због којих је дете одведено или задржано у иностранству, као и питање да ли се другом родитељу омогућава стваран и континуиран однос са дететом.

Једнострана промена места живота детета може имати озбиљне последице и по дете и по родитеља, те суд увек полази од тога шта је у конкретним околностима заиста у интересу детета.

3. Међународни аспект и Хашка конвенција

Када је дете одведено или задржано у другој држави, посебно се отвара питање примене међународних механизама заштите, укључујући Хашку конвенцију о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце.

Сврха поступка по Хашкој конвенцији није да се коначно одлучи коме дете треба да буде поверено, већ да се утврди да ли је дете незаконито одведено или задржано изван државе свог уобичајеног боравишта и да ли постоје услови за његов хитан повратак.

Поступак за повратак детета и поступак за вршење родитељског права нису иста правна питања.

4. Хитност поступања

У предметима међународног одвођења или задржавања детета време има изузетно велики значај. Што дете дуже борави у другој држави, то се правна и фактичка ситуација додатно компликује.

Родитељ који није дао сагласност за промену места живота детета може, у зависности од околности случаја, захтевати:

• одређивање привремене мере;

• забрану одвођења детета из земље;

• предају путне исправе детета;

• хитно уређење контакта са дететом;

• измену постојеће одлуке о вршењу родитељског права;

• покретање поступка за повратак детета;

• обраћање надлежним државним органима када за то постоје законски основи.

5. Улога суда и центра за социјални рад

Центар за социјални рад може имати важну улогу у процени породичних околности, родитељских капацитета и потреба детета. Међутим, центар за социјални рад не одлучује о законитости одвођења детета, нити може заменити судску одлуку.

Одлуку о вршењу родитељског права, привременим мерама, промени пребивалишта детета и другим битним питањима доноси суд.

Циљ правне заштите није продубљивање конфликта између родитеља, већ очување стабилности детета, заштита његовог односа са оба родитеља и спречавање једностраних одлука које могу имати дугорочне последице.