Pojam ekološkog prava određujemo kao skup pravnih normi koje se odnose na pitanja od značaja za zaštitu životne sredine ili na njih bitno utiču. Reč je o skupu pravnih normi kojima se uređuje kontrola zagađenja i upravljanje industrijskim zagađenjem, upravljanje vodom i otpadom, zaštita vazduha, zaštita od buke i vibracija, zaštita prirode, dobrobiti životinja i biodiverziteta, sprečavanje i ublažavanje posledica klimatskih promena.
Ekološko pravo, kao posebna grana prava, jeste skup pravnih normi kojima se reguliše i usmerava uticaj čoveka na njegovo prirodno okruženje u cilju zaštite zdravlja ljudi i životne sredine, ravnomerne raspodele ekološkog rizika i postizanja održivog razvoja. S tim u vezi se kao opšti cilj ekološkog prava postavlja jednako pravo na korišćenje prirodnih vrednosti i život u zdravoj životnoj sredini i fer odnos prema pojedincima pri raspodeli negativnih posledica korišćenja prirodnih vrednosti.
Izvori ekološkog prava u Republici Srbiji koji se primenjuju u svim ekološkim stvarima jesu: Zakon o zaštiti životne sredine („Sl. glasnik RS“, br. 135/2004, 36/2009, 36/2009 – dr. zakon, 72/2009 – dr. zakon, 43/2011 odluka US, 14/2016, 76/2018, 95/2018 – dr. zakon i 95/2018 – dr. zakon), Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu („Sl. glasnik RS“, br. 135/2004 i 36/2009), Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu („Sl. glasnik RS“, br. 135/2004 i 88/2010), Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine („Sl. glasnik RS“, br. 135/2004 i 25/2015), Zakonski okvir koji uređuje naknadu ekološke štete i zakonski ovir koji uređuje krivičnopravnu odgovornost za zaštitu životne sredine. Pored navedenih, postoje i propisi koji su vezani za posebnu oblast zaštite i to: zaštita voda, vazduha, zemljišta, zaštita od industrijskog zagađenja, upravljanje otpadom, upravljanje hemikalijama, zaštita životinja i dr.
-Ekološka tužba-
Član 156. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizlazi uznemiravanje ili opasnost štete, ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. Dakle, tužbu u parničnom postupku, u smislu člana 156. Zakona o obligacionim odnosima, može podneti svako lice, bez obzira da li je to lice neposredno ugroženo ili nije. Ovu tužbu može podneti i onaj ko nije neposredno i direktno ugrožen nekom štetnom radnjom ali samo pod uslovom da preti nastupanje opasnosti neodređenom broju lica. Tužilac ovom tužbom može tražiti da se ukloni izvor opasnosti, da se obustavi delatnost od koje proizlazi uznemiravanje ili opasnost štete, da se naredi tuženom da preduzme odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja. Da bi tužilac uspeo u sporu mora dokazati postojanje uzročne veze između izvora opasnosti i preteće štete kao i da se pretnja nastupanja štete ili uznemiravanje nisu mogli sprečiti drugim odgovarajućim merama. Krivica tuženog nije uslov odgovornosti jer se u ovim slučajevia radi o opasnoj stvari ili opasnoj delatnosti za koje Zakon o obligacionim odnosima predviđa objektivnu odgovornost. U slučaju kad je šteta već nastupila tužilac može tražiti naknadu materijalne štete. Da bi tužilac uspeo u sporu treba da dokaže da su nastupile štetne posledice preko normalne granice. Tužilac je takođe ovlašćen da u tužbenom zahtevu traži povraćaj u pređašnje stanje ukoliko je to moguće a ukoliko to nije moguće, ima pravo da traži naknadu štete u novcu.
Član 5. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisuje da je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa, buke, oticanja otpadnih voda i sl.) preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta.
Vlasnik susedne nepokretnosti može tražiti da to uznemiravanje prestane a ako je šteta već nastupila ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prema Zakonu o obligacionim odnosima.
-Ekološko i krivično pravo-
Ekološko pravo sadrži norme koje daju materijalnopravni osnov inkriminisanja krivičnih dela protiv životne sredine. Norme krivičnog prava ekološkog karaktera imaju za cilj da krivičnopravnim sankcijama suzbijaju protivpravne radnje pravnih subjekata na području ekološkog prava. Kao dodirna tačka ekološkog i krivičnog prava uzima se inkriminacija i sankcionisanje ponašanja koje je suprotno materijalnim odredbama ekološkog karaktera. Norme krivičnog prava jesu materijalnopravni osnov formiranja tri vrste inkriminacija: krivičnih dela, privrednih prestupa i prekršaja namenjenih zaštiti vrednosti ekosa.
-Rezime-
Ekološko pravo spada u „moderna prava“, odnosno prava koja su tek sa industrijalizacijom, a u novije vreme i sa ubrzanim tehničko-tehnološkim razvojem dobila na adekvatnom značaju. Sledstveno toj činjenici, pouzdanje u sudsku zaštitu u „ekološkim sporovima“ još uvek nije veliko. Advokatska kancelarija „Đorđević i Đorđević“ ohrabruje potencijalne klijente da osveste svoja ekološka prava i u tom smislu stoji na raspolaganju radi pravne borbe za zdraviju životnu sredinu.
