03. avgust 2020, Advokat Nemanja D. Mišović
Tehnološka modernizacija društva je doveda do toga da u poslednjih nekoliko decenija broj učesnika u saobraćaju vrtoglavo raste. Logično, što više građana upravlja motornim vozilom to su veće šanse da se dogodi saobraćajna nezgoda. Ona se u najširem smislu definiše kao nemili događaj na putu u kojoj je učestvovalo najmanje jedno vozilo u pokretu i u kojoj je pričinjena materijalna šteta ili je najmanje jedno lice povređeno ili izgubilo život. Imperativ za svako ljudsko biće u ovakvim situacijama treba da bude očuvanje života i zdravlja u najvećoj mogućoj meri. Međutim, prirodno je, da se odmah iza ovih neprikosnovenih vrednosti postavi i pitanje finansijskih posledica saobraćajne nezgode. Što će biti i centralni predmet izlaganja u daljem tekstu.
Svako motorno vozilo u pokretu je prema široko rasprostranjenoj sudskoj praski opasna stvar. To je sa stanovišta naknade štete od izuzetnog pravnog značaja jer Zakon o obligacionim odnosima propisuje da se ima smatrati da je šteta koja je nastala u vezi sa opasnom stvari i potiče od te opasne stvari, izuzev ako se dokaže da opasna stvar nije bila uzrok štete. Isti zakon propisuje i da u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice, te da ako postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju je pretrpeo srazmerno stepenu svoje krivice. Drugim rečima, ukoliko ste u saobraćajnoj nezgodi pretrpeli štetu a da njenom nastanku niste doprineli, imaćete pravo na potpuno obeštećenje, a ukoliko ste pak saobraćajnoj nezgodi doprineli u određenom delu, imaćete pravo na obeštećenje koje je umanjeno za Vaš doprinos u nastanku saobraćajne nezgode. Nameće se zaključak da ukoliko isključivom krivicom skrivite saobraćajnu nezgodu nećete imati pravo na obeštećenje (osim u slučaju posebnih ugovornih odnosa sa osiguravajućim društvima, npr. kasko osiguranje itd.).
Sam zakon prepoznaje dve osnovne vrste štete koje se mogu javiti kao posledica saobraćajne nezgode, a to su materijalna šteta i nematerijalna šteta. Materijalna šteta se može javiti u obliku umanjenje nečije imovine (npr. polomljeni retrovizor na automobilu ili novčani izdatci načinjeni za kupovinu lekova) ili u obliku izgubljene dobiti (npr. taksista zbog totalnog oštećenja automobila nije mogao da obavlja delatnost dva meseca pa je u tom periodu propustio da ostvari zaradu). Sa druge strane nematerijalna šteta podrazumeva fizički ili psihički bol ili strah, sa svojim podoblicima (npr. duševni bol usled naruženosti, smanjenja životne aktivnosti smrti bliskog lica itd.).
Svi gore pobrojani oblici štete podrazumevaju pravo građanina koji je učestvovao u saobraćajnoj nezgodi, a istu nije skrivio, da zahteva novčanu nadoknadu pretrpljene štete. Naravno, pod uslovom da adekvatnim dokaznim sredstvima dokaže da je pretrpeo štetu i da dokaže njenu visinu. U sudskoj praksi je razvijena „mala nauka“ o tome koja vrsta štete se dokazuje kojim dokaznim sredstvom i kako. Pa iz tog razloga nije celihshodno da ovaj tekst obradi sveukupnu praksu dokazivanja štete ili niti njen dobar deo. Osim toga životni događaju su toliko raznovrsni da ne bi bilo moguće da se uopštenim pravilima unapred pokriju svi načini za dokazivanje štete po vrsti i visini. Iz tih razloga se navedenom temom nećemo detaljnije baviti.
Ono što je od izuzetnog značaja za svako lice koje pretrpi štetu u neskrivljenoj saboraćajnoj nezgodi jeste sam postupak ostvarivanja prava na novčano obeštećenje. Građanima je naravno na raspolaganju tužba u okviru parničnog postupka koja se može podneti kako protiv lica koje je prouzrokovalo saobraćanu nezgodu, tako i protiv osiguravajućeg društva kod kojeg je štetnikovo vozilo osigurano a mogu se tužiti i zajedno. Međutim, kako bi olakšao položaj licima koji se već nalaze u teškoj životnoj situaciji zbog pretrpljene saobraćajne nezgode, zakonodavac je propisao mogućnost i obavezu oštećenog lica da se pre podnošenja tužbe Sudu obrati osiguravajućem društvu (ili garantnom fondu ukoliko je štetu prouzrokovalo neregistrovano vozilo) sa zahtevom za naknadu štete. Ukoliko osiguravajuće društvo ili fond nađu da je odštetni zahtev osnovan, oštećenom licu će isplatiti novčanu naknadu u visini za koju njihove službe nađu da je dovoljna.
Ovakvo zakonsko rešenje, koje podrazumeva vansudski odštetni postupak, je dvostruko korisno jer oštećenom licu omogućava da značajno brže stigne do novčane naknade a osiguravajućem društvu/fondu da izbegne troškove sudskog postupka i zakonske zatezne kamate. Međutim, i pored navedenih prednosti, u praksi se u značajnom broju slučajeva ne postigne sporazum o visini odštete u sporazumnom postupku pa je onda tužba u parničnom postupku neminovnost. Neretke su i situacije u kojima osiguravajuće društvo/fond oštećenom licu isplati deo novčane naknade a nakon toga oštećeno lice razliku potražuje na Sudu.
U svakom slučaju, da bi se u fomalnom postupku uspešno ostvarilo pravo na obeštećenje u slučaju saobraćajne nezgode potrebno je preduzeti određene korake (naglašavamo da je te korake je potrebno preduzeti samo u slučaju „obeštećenja u formalnom postupku“ jer se učesnici u saobraćajnoj nezgodi mogu i neformalno dogovoriti oko načina obeštećenja i tada će isključivo od njihove volje zavisiti način obeštećenja). Međutim, ukoliko neformalni dogovor između učesnika u saobraćajnoj nezgodi nije moguće postignuti, onda Zakon prepoznaje dve mogućnosti.
Prvo, ukoliko se radi o većoj materijalnoj šteti ili o bilo kakvoj šteti sa povređenim licima, potrebno je pozvati saobraćajnu policiju i ostati na mestu nezgode do dolaska policije radi sačinjavanja skice saobraćajne nezgode. Druga mogućnost je da se sačini tzv. „Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi“ koji se koristi samo u slučaju manjih materijalnih šteta (do 200.000,00 dinara) u saobraćajnim nezgodama u kojima nema povređenih lica, a gde su se učesnici saglasili (dogovorili) ko je krivac za nastalu štetu. Drugi slučaj je za oštećeno lice značajno povoljniji i njega treba koristiti kada god je to moguće iz razloga što se likvidacija štete u određenim slučajevima vrši u roku od samo 8 dana od dana predaje urednog zahteva za naknadu štete.
Nakon što je sačinjen Evropski izveštaj odnosno nakon pribavljanja Zapisnika o uviđaju saobraćajne nezgode oštećeno lice stiče pravo da od osiguranja/garantnog fonda u odgovarajućem roku zahteva likvidaciju, odnosno isplatu novčanog iznosa na ime pretrpljene štete. Ukoliko je nezadovoljno odlukom osiguranja/fonda, oštećeno lice može izjaviti prigovor ili Tužbu podneti neposredno sudu.
Da zaključimo, ako do saobraćajne nezgode nažalost dođe, najvažnije za svakog čoveka je da sačuva život i zdravlje. Ali odmah nakon toga je za značajan deo našeg drušva veoma važno da prevaziđe finansijske posledice saobraćajne nezgode. One se mogu javiti bilo u direktnim troškovima načinjenim za popravku vozila, lečenje itd. A mogu se javiti i u obliku novčane odštete za prerpljen fizički bol, strah ili duševni bol. Suština finansijske odštete u ovom drugom slučaju jeste satisfakcione prirode. Drugim rečima, lice koje je doživelo izvesne neprijatnosti treba da bude isplaćeno u novcu, kojim novcem će kasnije barem u delu moći da pribavi za sebe određene prijatnosti i na taj način pokušati da „kompenzuje unutrašnja osećanja“.
