03. aвгуст 2020, Адвокат Немања Д. Мишовић
Технолошка модернизација друштва је доведа до тога да у последњих неколико деценија број учесника у саобраћају вртоглаво расте. Логично, што више грађана управља моторним возилом то су веће шансе да се догоди саобраћајна незгода. Она се у најширем смислу дефинише као немили догађај на путу у којој је учествовало најмање једно возило у покрету и у којој је причињена материјална штета или је најмање једно лице повређено или изгубило живот. Императив за свако људско биће у оваквим ситуацијама треба да буде очување живота и здравља у највећој могућој мери. Међутим, природно је, да се одмах иза ових неприкосновених вредности постави и питање финансијских последица саобраћајне незгоде. Што ће бити и централни предмет излагања у даљем тексту.
Свако моторно возило у покрету је према широко распрострањеној судској праски опасна ствар. То је са становишта накнаде штете од изузетног правног значаја јер Закон о облигационим односима прописује да се има сматрати да је штета која је настала у вези са опасном ствари и потиче од те опасне ствари, изузев ако се докаже да опасна ствар није била узрок штете. Исти закон прописује и да у случају удеса изазваног моторним возилом у покрету који је проузрокован искључивом кривицом једног имаоца, примењују се правила о одговорности по основу кривице, те да ако постоји обострана кривица, сваки ималац одговара за укупну штету коју је претрпео сразмерно степену своје кривице. Другим речима, уколико сте у саобраћајној незгоди претрпели штету а да њеном настанку нисте допринели, имаћете право на потпуно обештећење, а уколико сте пак саобраћајној незгоди допринели у одређеном делу, имаћете право на обештећење које је умањено за Ваш допринос у настанку саобраћајне незгоде. Намеће се закључак да уколико искључивом кривицом скривите саобраћајну незгоду нећете имати право на обештећење (осим у случају посебних уговорних односа са осигуравајућим друштвима, нпр. каско осигурање итд.).
Сам закон препознаје две основне врсте штете које се могу јавити као последица саобраћајне незгоде, а то су материјална штета и нематеријална штета. Материјална штета се може јавити у облику умањење нечије имовине (нпр. поломљени ретровизор на аутомобилу или новчани издатци начињени за куповину лекова) или у облику изгубљене добити (нпр. таксиста због тоталног оштећења аутомобила није могао да обавља делатност два месеца па је у том периоду пропустио да оствари зараду). Са друге стране нематеријална штета подразумева физички или психички бол или страх, са својим подоблицима (нпр. душевни бол услед наружености, смањења животне активности смрти блиског лица итд.).
Сви горе побројани облици штете подразумевају право грађанина који је учествовао у саобраћајној незгоди, а исту није скривио, да захтева новчану надокнаду претрпљене штете. Наравно, под условом да адекватним доказним средствима докаже да је претрпео штету и да докаже њену висину. У судској пракси је развијена „мала наука“ о томе која врста штете се доказује којим доказним средством и како. Па из тог разлога није целихсходно да овај текст обради свеукупну праксу доказивања штете или нити њен добар део. Осим тога животни догађају су толико разноврсни да не би било могуће да се уопштеним правилима унапред покрију сви начини за доказивање штете по врсти и висини. Из тих разлога се наведеном темом нећемо детаљније бавити.
Оно што је од изузетног значаја за свако лице које претрпи штету у нескривљеној сабораћајној незгоди јесте сам поступак остваривања права на новчано обештећење. Грађанима је наравно на располагању тужба у оквиру парничног поступка која се може поднети како против лица које је проузроковало саобраћану незгоду, тако и против осигуравајућег друштва код којег је штетниково возило осигурано а могу се тужити и заједно. Међутим, како би олакшао положај лицима који се већ налазе у тешкој животној ситуацији због претрпљене саобраћајне незгоде, законодавац је прописао могућност и обавезу оштећеног лица да се пре подношења тужбе Суду обрати осигуравајућем друштву (или гарантном фонду уколико је штету проузроковало нерегистровано возило) са захтевом за накнаду штете. Уколико осигуравајуће друштво или фонд нађу да је одштетни захтев основан, оштећеном лицу ће исплатити новчану накнаду у висини за коју њихове службе нађу да је довољна.
Овакво законско решење, које подразумева вансудски одштетни поступак, је двоструко корисно јер оштећеном лицу омогућава да значајно брже стигне до новчане накнаде а осигуравајућем друштву/фонду да избегне трошкове судског поступка и законске затезне камате. Међутим, и поред наведених предности, у пракси се у значајном броју случајева не постигне споразум о висини одштете у споразумном поступку па је онда тужба у парничном поступку неминовност. Неретке су и ситуације у којима осигуравајуће друштво/фонд оштећеном лицу исплати део новчане накнаде а након тога оштећено лице разлику потражује на Суду.
У сваком случају, да би се у фомалном поступку успешно остварило право на обештећење у случају саобраћајне незгоде потребно је предузети одређене кораке (наглашавамо да је те кораке је потребно предузети само у случају „обештећења у формалном поступку“ јер се учесници у саобраћајној незгоди могу и неформално договорити око начина обештећења и тада ће искључиво од њихове воље зависити начин обештећења). Међутим, уколико неформални договор између учесника у саобраћајној незгоди није могуће постигнути, онда Закон препознаје две могућности.
Прво, уколико се ради о већој материјалној штети или о било каквој штети са повређеним лицима, потребно је позвати саобраћајну полицију и остати на месту незгоде до доласка полиције ради сачињавања скице саобраћајне незгоде. Друга могућност је да се сачини тзв. „Европски извештај о саобраћајној незгоди“ који се користи само у случају мањих материјалних штета (до 200.000,00 динара) у саобраћајним незгодама у којима нема повређених лица, а где су се учесници сагласили (договорили) ко је кривац за насталу штету. Други случај је за оштећено лице значајно повољнији и њега треба користити када год је то могуће из разлога што се ликвидација штете у одређеним случајевима врши у року од само 8 дана од дана предаје уредног захтева за накнаду штете.
Након што је сачињен Европски извештај односно након прибављања Записника о увиђају саобраћајне незгоде оштећено лице стиче право да од осигурања/гарантног фонда у одговарајућем року захтева ликвидацију, односно исплату новчаног износа на име претрпљене штете. Уколико је незадовољно одлуком осигурања/фонда, оштећено лице може изјавити приговор или Тужбу поднети непосредно суду.
Да закључимо, ако до саобраћајне незгоде нажалост дође, најважније за сваког човека је да сачува живот и здравље. Али одмах након тога је за значајан део нашег друшва веома важно да превазиђе финансијске последице саобраћајне незгоде. Оне се могу јавити било у директним трошковима начињеним за поправку возила, лечење итд. А могу се јавити и у облику новчане одштете за прерпљен физички бол, страх или душевни бол. Суштина финансијске одштете у овом другом случају јесте сатисфакционе природе. Другим речима, лице које је доживело извесне непријатности треба да буде исплаћено у новцу, којим новцем ће касније барем у делу моћи да прибави за себе одређене пријатности и на тај начин покушати да „компензује унутрашња осећања“.
