Dana 17. marta 2023. godine je mnoge od nas iznenadila udarna vest o izdavanju naloga za hapšenje ruskog predsednika, koja je sa podjednakom pažnjom propraćena kako u prozapadnim, tako i u proruskim medijima.
Političke elite na međunarodnoj sceni su, očekivano, reagovale na ovu vest sa pohvalama i pozdravima na jednoj strani ili podsmesima i prezirima na drugoj strani u zavisnosti od međunarodne političke pripadnosti. Odnosno u zavisnosti od toga koji su njihovi interesi u Rusko-Ukrajinskoj krizi.
Stručna javnost, predvođena vojnim analitičarima i pravnicima iz oblasti međunaro-javnog prava, se većnom bavila površinskim pitanjima o izdavanju naloga za hapšenje. To su ona pitanja koja se nameću sama po sebi, već posle prvog čitanja naslova jedne vesti, bez detaljnijeg udubljivanja u konretnu temu. A to su trivijalna pitanja:
- 1. Da li je odluka Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, sa nalogom za hapšenje ruskog predsednika pravno obavezujuća za ruske vlasti?
- 2. Da li se nalog za hapšenje ruskog predsednika može izvršiti, odnosno sprovesti u delo?
- 3. Da li u konkretnom zaista postoje razumni razlozi da predsednik Rusije izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret?
U ovom trenutku nije celishodno gubiti vreme na detaljnu pravnu analizu koja bi za cilj imala davanje odgovora na gore postavljena pitanja. To se odnosi na sva 3 gore navedena pitanja koja se u medijima izdvajaju kao ključna.
Prvo pitanje ne zavređuje ozbiljnu pravničku pažnju zato što se teritarijalno dejstvo naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda može doznati iz izvora koji su dostupni širokim narodnim masama. Kao što je Vikipedija ili neka druga slična web prezentacija koja sadrži podjednako pouzdane podatke, zasnovane na isto tako relevantnim izvorima. Čak i na ovim sajtovima koji služe, pre svega, za najuopštenije informisanje lenjih studenata koji ne žele puno vremena da izdvoje za pripremanje diplomskih radova, se vrlo lako i na pouzdan način može zaključiti da li nalog za hapšenje ruskog predsednika koji je izdao MKS obavezuje ruske vlasti. Dovoljno je, na sajtu Vikipedije, pročitati koje države su potpisnice Rimskog statuta, odnosno koje zemlje su deponovale instrumente ratifikacije radi usvajanja statuta Međunarodnog krivičnog suda. A potom pročitati i koje države na današnji dan prihvataju nadežnost tog suda. Odnosno da li su uopšte konkretni akteri ratnog sukoba Rusija i Ukrajina njegove članice. Za one koji nemaju ni toliko vremena da izdvoje za čitanje, kreatori stranice na Vikipediji su pripremili i sliku koja sadrži grafički prikaz država članica (tamno zelenom bojom označene članice) . Dakle, na bilo kojem internet pretraživaču se može brzinski doći do odgovora na pitanje da li odluka MKS-a o nalogu za hapšenje ruskog predsednika obavezuje ruske vlasti. Pa to pitanje i ne zaslužuje detaljniju pravničku analizu.
Drugo pitanje koje se odnosi na potencijalnu mogućnost hapšenja ruskog predsednika bilo u zemlji bilo u inostranstvu je više faktičko nego pravno pitanje. A možda je i isključivo faktičko. Jer odgovoru na to pitanje prethodi odgovor na pitanje koje snage reda će predsedniku Rusije staviti lisice na ruke? I na koji način? Ovo obzirom da se radi o čoveku koji kontroliše oko 7000 nuklearnih bojevih glava, sa supesoničnim raketama koje nose te bojeve glave a koje se ne mogu oboriti postojećim PVO sistemima. I čoveku koji uvek sa sobom nosi komunikacioni kofer sa tasterom za aktivaciju tih potencijala. Zbog čega ni ovo pitanje neće biti predmet pravne analize u ovom tekstu.
Ni o trećem pitanju koje se odnosi na opravdanost sumnje u Putinovu krivicu se trenutno ne može argumentovano pravnički raspravljati. Bar ne u krugu pravnika kojima nije poznata sadržina inicijalnog optužnog akta sa dokazima koji terete ruskog predsednika. Pravnicima, a posebno karijernim krivičarima, je i te kako poznato da verovatnoća o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog može da se stepenuje. Tako postoje osnovi sumnje, osnovana sumnja, optuženje i pravnosnažna presuda. U tom smislu, mi koji nismo pročitali inicijalni optužni akt i dokaze na kojima se zasniva ne možemo davati ocenu o njegovoj osnovanosti, a da ona ne bude paušalna.
Čak i Međunarodni krivični sud izbegava da se izjasni o krivici ruskog predsednika, već govori o postojanju razumnih razloga da je izvršio krivično delo za koje se tereti – što prema stepenu dokazanosti odgovara osnovama sumnje u našem nacionalnom pravu, dakle najnižem stepenu verovatnoće o izvršenju krivičnog dela. Dakle i Međunarodni krivični sud, koji ima uvid u spise predmeta, za sada barata najnižim stepenom sumnje o izvršenosti krivičnog dela, pa bi bilo neozbiljno da mi, koji smo kilometrima udaljeni kako od sudskih spisa predmeta, tako i od dešavanja na samom terenu, govorimo nešto detaljnije o tome.
Ali šta se onda može pravno-politički analizirati u konkretnoj situaciji? Šta se u konkretnom slučaju zaista dešava?
U životu, a tako i u profesionalnoj advokatskoj karijeri, sam oduvek bio skloniji tome da čitam između redova a ne ono što piše u samim redovima. Da razaznam šta se dešava iza kulisa. Ova situacija je samo posledica. A svaka posledica mora da ima neki svoj uzrok.
Možda bi trebalo poći od toga za šta se ruski šef ruske države tereti? Po inicijalnom optužnom aktu koji zastupa gospodin Karim Kan, glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, kod ruskog predsednika navodno postoji odgovornost za NEZAKONITO PREMEŠTANJE DECE SA TERITORIJE UKRAJINE U RUSIJU.
Kada sam prvi put pročitao vest u online novinama da je za ruskim predsednikom izdat nalog za hapšenje, delovalo mi je da je situacija najblaže rečeno zastrašujuća i želeo sam da se radi o novinarskoj pogrešci. Jer ako nekoga optužiš za ratni zločin, a taj neko upravlja vojnom silom jedne od sukobljenih strana u ratu, i odlučuje o mirovnim sporazumima, kako posle toga neko može sa njim da sedne i da pregovara o eventualnim mirovnim pitanjima. Dakle, takva mogućnost je posle optuženja nemoguća. Tužilaštvo MKS-a sigurno neće odustati od optužbe a ruskom predsedniku sigurno neće prestati mandat, bar ne u dogledno vreme. Dakle jedina preostala mogućnost je dalja eskalacija sukoba u nedogled sa realnim izgledima za prerastanje u treći svetski rat.
Međutim, nisu mi se uklapale kockice u taj model. Nikako nisam mogao da razumem strategiju kolektivnog zapada. Da u situaciji impotentnosti NATO snaga na frontu, kod sigurnog vojnog poraza, koji je neizbežan, gde je samo pitanje da li će se dogoditi pre ili kasnije, zapadni centri moći umesto pregovora idu ka potpunoj eskalaciji sukoba. Ovakav potez kolektivnog zapada je pre svega nelogičan jer u situaciji kada je poraz na frontu siguran i neizbežan, mirovni pregovori su način da se spasava šta se spasiti može. A ne vođenje rata do potpune kapitulacije. Međutim, životno je nemoguće da zapad to ne vidi. Nisu zapadni stratezi toliko praznoglavi. Nemaju baš toliko lošu analitiku da naprave tako očiglednu grešku. Pogotovo što nam istorija pokazuje da su zapadne vojne akcije planirane godinama unazad, pre nego što su zapravo i započete. Pa šta je onda po sredi?
Možda bi se trebalo vratiti opet na to za šta se ruski šef države tereti? Za NEZAKONITO PREMEŠTANJE DECE SA TERITORIJE UKRAJINE U RUSIJU.
Pored svih sočnih krivičnih dela iz grupe ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti (kao što su sistemska ubistva civila, silovanja, tortura prema ratnim zarobljenicima i slično), ruskom predsedniku se na teret stavlja „samo“ krivično delo NEZAKONITO PREMEŠTANJE DECE SA TERITORIJE UKRAJINE U RUSIJU.
Ovo krivično delo jedino ima krivično pravnu posledicu koja nije bespovratno nastupila. Kada nekoga ubijete, silujete, ili ga podvrgnete torturi, Vi ne možete da ga vratite iz groba ili da od njega načinite čoveka koji nije silovan ili torturisan. Ali ako je neko dete nezakonito premešteno sa teritorije Ukrajine u Rusiju, uvek možete da ga vratite na prvobitnu teritoriju. Naravno, pod uslovom da je to dete zaista nezakonito premešteno, a ne da je samo privremeno sklonjeno sa teritorije ne kojoj padaju bombe, do okončanja rata. Ali ne ulazeći sada u zakonitost ili nezakonitost premeštanja dece sa jedne teritorije na drugu, bitno je poentirati da jedno dete koje je premešteno, isto tako može i da bude vraćeno.
Što će dalje reći da je predsednik Putin pažljivo i selektivno optužen, vodeći se računa o tome da ne bude previše optužen. Dakle, ne za krivična dela sa bespovratno svršenom krivično pravnom posledicom (kao što je ubistvo civila) već za krivična dela koja uslovno rečeno može da ispravi. Tako što povuče oružane snage iz okupiranih oblasti, a decu vrati na okupirane oblasti. Što daje opravdan izgovor tužištvu Međunarodnog krivičnog suda da odustane od daljeg gonjenja ruskog predsednika. Dakle opet se radi o političkoj trgovini i vojnim pritiscima, s tim što je ovoga puta to izvršeno posredstvom Međunarodnog krivičnog suda. I tako dolazim do zaključka da je opet širokim narodnim masama bačena mediokritetska koska da je glođu.
Konkretan Rusko-Ukrajinski sukob je veoma krvav od samog početka. I na jednoj i na drugoj strani je bilo nezamislivih zverstava, a sigurno i ratnih zločina. Treba se prisetiti ruskih nepočinstava u predgrađu Kijeva sa početka prošle godine (Buča). Ili ukrajinskog masakra ruskih vojnika koji su se prethodno predali. U situacijama gde su se nesporno događali ratni zločini i sa jedne i sa druge strane, veoma je lako dokazati ih. Pa čak iako možda nedostaje direktna povezanost šefa države sa tim zločinima, i to se lako rešava. Lažni svedoci, međunarone ekspertske komisije, forenzičke grupe su tu da olakšaju „dokazivanje“ direktne veze između ratnih zločina i šefa države. Još ako imaju prefiks nezavisni (nezavisna ekspertska komisija), onda sigurno završavaju posao.
I pored svih tih mogućnosti za optuženje ruskog predsednika, gde je mašta jedina granica, njemu se na teret stavlja „samo“ krivično delo NEZAKONITO PREMEŠTANJE DECE SA TERITORIJE UKRAJINE U RUSIJU. Da bi se nakako uplašio i pristao na kapitulaciju i mirovne pregovore, jer se vojno ne može poraziti.
Na žalost, i po svemu sudeći, očevici smo još jednog dobro pripremljenog scenarija. Ali dok se mi zabavljamo scenarijima, mnogim majkama se sinovi vraćaju kući u kovčezima. I sa jedne i sa druge konfrotirane strane. Ali su strateški interesi najvećih međunarodnih sila izgleda važniji od toga.
