Krajnja nužda je predviđena u članu 20 KZ i propisuje osnov isključenja krivičnog dela, uslove za postojanje navedenog instituta, odredbe o kažnjavanju učinioca i dužnost izlaganja opasnosti.
Odredba člana 20.stav 1 KZ glasi:
Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u krajnjoj nuždi.
Ovo je istovremeno i opšta odredba koja predstavlja osnov za isključenje postojanja krivičnog dela. Jezičkim tumačenjem ove odredbe jasno je da učinilac mora da izvrši neko krivično delo, ali ono neće postojati jer su ispunjeni uslovi za postojanje krajnje nužde.
U čl. 20 stav 2. KZ je navedeno:
Krajnja nužda postoji kada je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugog istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkoniti a pri tome učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.
Njegovi elementi su sledeći:
- Učinjeno je krivično delo
- Nastupanje opasnosti
- Otklanjanje opasnosti
- Nastanak zla.
Opasnost je nastupanje ugroženosti nekog pravnog dobra, ili to je nešto što se nadvilo nad nekim pravnim dobrom. Ona je potencijalna mogućnost nastanka povrede pravnog dobra, naravno ako se ista ne otkloni. U pogledu opasnosti i njenog postojanja, a da bi se ona otkonila, u smislu nužnih elemenata krajnje nužde, ona mora biti:
- Stvarna,realna
- Odnosi se na bilo koje i bilo čije pravno dobro
- Neskrivljena
Početak i trajanje opasnosti jeste ocena nadležnog suda u svakom konkretnom slučaju.Pod otklanjanjem opasnosti se podrazumeva otklanjanje radnji koje su prouzrokovale stanje ugroženosti pravnog dobra, odnosno da pravno dobro postane čisto i slobodno.
U odredbi čl. 20 stav 3. KZ je navedeno: ,, Učiniocu koji je sam izazvao opasnost, ali iz nehata ili je prekoračio granice krajnje nužde, može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice krajnje nužde pod naročito olakšavajućim okolnostima, može se osloboditi od kazne.
Kako je nehat blaži oblik krivice, to se učinilac može blaže kazniti ali samo u situaciji nastupele opasnosti koju je sam izazvao.
U članu 20 stav 4 Kz je predviđeno: Nema krajnje nužde ako je učinilac bio dužan da se izlaže opasnosti.
U pitanju su lica koja obavljaju određene delatnosti čiji je osnovni smisao faktičko izlaganje do određenog stepena opasnosti, prvenstveno za svoj život. Profesionalno gledano, ako ta lica ne bi obavljala svoju delatnost, nastupila bi šteta odnosno povređivala bi se pravna dobra mnogih druguh lica. To su obično delatnosti lakara, vatrogasaca, policajaca, vojnih lica i drugih.
Dužnost njihovog izlaganja opasnosti je predviđeno ili zakonom ili podzakonskim aktima.
Odnos između instituta krajnje nužde i nužne odbrane
Gotovo uvek, kada se govori ili piše o ovom značajnom institutu opšteg dela KZ, isti se povezuje sa nužnom odbranom koja je predviđena u čl. 19 KZ. U oba slučaja kada su zakonski uslovi ispunjeni, krivično delo ne postoji. Između ova dva instituta postoje značajne razlike. Naime, kod nužne odbrane postoji sukob prava i ne prava, a taj je odnos napada i odbijanja napada. Kod krajnje nužde je drugačija situacija, otklanjanjem opasnosti povređuje se dobro nekoga ko nije izazvao opasnost, zatim kod nužne odbrane obično ne postoji srazmernost između napada i odbijanja napada, a kod krajnje nužde odnos neskrivljene opasnosti i otklanjanja opasnosti, nanošenjem zla je u većoj srazmernosti.
Krajnja nužda je pored nužne odbrane drugi vid stanja nužde koji ponašanje koje bi pri redovnim okolnostima predstavljalo krivično delo čini dozvoljenim i društveno prihvatljivim. Kako se ova ustanova krivičnog prava odnosi na veoma različite situacije u nauci i u zakonodavstvu pojedinih zemalja su se pojavila shvatanja da nije moguće niti je opravdano sve slučajeve tretirati na isti način , već je potrebno praviti razliku u zavisnosti od toga da li se povređuje dobro manje ili jednake vrednosti u odnosu na ono koje je spaseno. Činjenica je da je kod krajnje nužde u sukobu pravo sa pravom. I pored svega toga moderna zakonodavstva krajnju nuždu smatraju razlogom isključenja krivičnog dela, jer nevolja u kojoj se našlo jedno lice iz koje je spas pronašlo u povredi tuđeg dobra opravdava i izvinjava učinioca i njegovo delo, koje pravo inače zabranjuje, čini socijalno prihvatljivim i dopuštenim.
